Pathwork je prvi izvor znanja u mom životu koji mi je dao zaista moćne alate za ujedinjenje duhovnog i emocionalnog aspekta mog bića...On mi u ogromnoj meri pomaže da vidim i iskusim sebe i svet oko sebe na potpuno novi način....
“ DALJINE SU, MA KAKO NEDOGLEDNE, IPAK…PUTEVI” Ivo Andric
Daljine su nekako uvek bile tu. Izazivale su me svojom zagonetnoscu i pojavljivale kada se najmanje nadam. Nisam znala da li su mi saveznici ili me u stvari plase. Javljale bi se ili u u vidu dobrog rasplozenja, nicim izazvanog, ili kao strahovi i besovi, takodje “bez osnova” . Moje sopstvene daljine. Udaljenost od sebe same, od svoje istine i esencije mog svog sopstvenog bica. Provedoh godine u nepoznavanju puteva Gospodnjih, kao slucajni prolaznik po mracnim tunelima svoje podsvesti.
Lagala bih ako bih rekla da tu nije bilo svetla. Bilo je tu i svetla. O, mnogo svetla! Samo ponekad kada bi neka fina seta isplela paucinu oko moga srca, kada bi neka melodija ili pesma dotakla taj okidac za bol, otvarali bi se prostori, nepoznati i tamni a zavodljivi i privlacni gde bi se moja dusa zatvarala i prepustala im se kao starom ljubavniku…To je znalo da traje…manifestovalo bi se kao depresija ili odsustvo zelje da budem tu…bilo je toliko privlacnosti u tom zlokobnom prepustanju…uzivanja u nistavilu…Posle nekog vremena dosla je i bolest, kao konacna manifestacija destrukcije. Istinoljubiva i hrabra, kakva sam oduvek bila odlucila sam da potrazim odgovore, zelela sam da se po prvi put suocim sa svim obrascima negativnosti kojima sam ponekad, tako lako znala da se prepustim. I tako je pocelo…prvo kao obracanje Bogu, trazeci pomoc od Bozjih sluzbenika koji nisu uspeli da me ubedeu Istinu koju propovedaju ( ipak su samo sluzbenici, nisam dopustila da me u svom neznanju da prenesu Istinu odvoje i od Boga, srecom), zatim Transakciona analiza…koja mi je zaista pomogla da upalim svetlo i razjasnim mnoge stvari…tu se desio znacajan pomak…ali ostala je BOL…zadovoljen mentalni nivo nije mogao da pomogne emotivnom da se iscupa iz korova gde su duboko ukorenjeni ostali moji strahovi, tuge, bespomocnost, nistavilo…I onda, verovatno kada sam bila konacno spremna dosao je na red i PATWORK. Otpori su bili veliki. Kao da su se svi unutrasnji demoni udruzili da me odvoje od rada. Psiholosko iskustvo mi je dalo potporu i potrebnu resenost da istrajem. Sada sam na drugoj godini Transformacionog programa. Rezultati su ogromni. Daljine sam prepoznala samo kao puteve koji negde vode. Rekla bih da je Patwork najvise duhovno putovanje kroz svoj sopstveni zivot. Sa upaljenim svetlima. Dobro postavljenim znacima upozorenja. Granicnicima na putu. Ogradom na svim rizicnim okukama. Crnom tackom gde treba. Ogranicenjem brzine. Sigurnim asfaltom. Dobrim suvozacima i saputnicima. I naravno sa dva sjajna saobracajca: lini i Meri, koje istinski vole svoj posao i uce nas da bezbedno vozimo.
Ljubav je najvece mesto istine koje Patwork propoveda. Povezani smo sa ljubavlju u sebi. Za sebe i druge. Za majcicu Zemlju. Za sva bica koja nas okruzuju. Ljubav kao saveznik i Ujedinitelj. Povezani ljubavlju, koracamo udruzeni na putu Svetlosti. Ka sebi kao centru. Konacan povratak kuci! U sigurnost i toplinu doma, smestenog na najlepsem proplanku nase duse, duboko u srcu.
Zahvalna...
Zahvalna sam samoj sebi i svim pomagacima sto sam na pathworku…zelim da cujem poruke svoga Srca i da zamolim Um da iza zavese, iz drugog plana posmatra sta se zbiva. Strpljivo i hrabro sam skoro godinu dana bila konfuzna ali sa jasnom ceznjom da se najzad sretnem sa zaboravljenim bolom. A onda je pocela magija, koliko sam bila u stanju da pruzim toliko, a cini mi se i jos obilnije, sam primala… Polako polako, nezno sam prihvatala i cak mogla da zagrlim razne protivrecnosti u sebi, puno toga sto moju masku ugrozava, ono sto me plasi i sto sam osecala kao ruzno u sebi…polako i nezno sam dozivela i druge snage u sebi , one koje podrzavaju, neguju, hrane i vole… kako mi se uvecava unutrasnji prostor sve sigurnije se krecem i u spoljasnjem prostoru koji se isto tako siri, pocinjem da sama sebi kreiram dan i da uzivam, da se radujem zato sto udisem i izdisem u ritmu promene…
Od kada znam za sebe sve što mi je život donosio bio je problem samo zato što nisam nimalo cijenila i voljela samu sebe. Najvažnija mi je stvar bila što i kako drugi ljudi razmišljaju o meni. Htjela sam tu nočnu moru promijeniti ali nisam znala kako sve dok se nije pojavila škola Pathworka. Uz njihovu pomoč i upute počela sam mijenjati sebe i svoj pogled na život a to me čini izuzetno sretnom.
Patwork je nešto najljepše što mi se dogodilo u životu. To je dar Božiji.
Polako ali sigurno oslobađa me od okova maske i ega, strahova i bespomoćnosti - davno nametnutih ograničenja.
Napokon počinjem disati, živjeti i radovati se svakom novom osjećaju koji me vodi na prekrasan put spoznaje vlastite nutrine.
Otvorenog srca, uz pomoć i podršku prekrasnih ljudi, koračam naprijed prema ozbiljnoj prekretnici u odnosu prema jedinom životu kojeg imamo
i za koji smo mi sami odgovorni.
"Najbolje i najljepše stvari ne mogu se vidjeti ili dodirnuti. One se moraju iskusiti."
H. Keller
"Nemojte se bojati sporoga rasta, bojte se stajanja na mjestu."
Kineska poslovica